U Železničku stanicu Sombor, sazidanu 1869. godine, prvi voz je stigao iz Subotice, 11. septembra. Priređen je banket za 68 lica i račun je iznosio 408 forinti.

Feđverovi su u Sombor stigli iz Osijeka, u julu 1955. godine. Kamionom. Koliko je dinara iznosio račun, ne znam, ali znam da banketa za nas četvoro nije bilo. Imala sam pet godina, plakala za mačkom koja mi je pobegla iz krila – i put mi se smučio.

Da li zbog toga ili bi se to i inače desilo, meni je i danas muka u autobusu i autu.

Kako smo iz tatinog i mog rodnog mesta, Vukovara, doputovali u Osijek, ne sećam se, ali znam da su naše seobe bile «trbuhom za kruhom». Podstanari u Vukovaru, podstanari u Osijeku, moji roditelji su pristali da dođu u Sombor jer im je obećan stan.

Posao se podrazumevao. Tatu, izuzetnog majstora, pećara, čekao je posao u Pećari i obećanje da će stan biti u gradu.

Kada smo stigli, privremeno su nas smestili u Ciglanu na Gakovačkom putu jer je tamo bila i Pećara. To «privremeno», trajalo je dvadeset godina. U početku, mama nije bila oduševljena, kasnije se pomirila sa sudbinom, prihvatila novu adresu i prostor idealan za gajenje živine i svinja (mislim da i današnje generacije ne gledaju s prezirom na kulen i šunku), a kao krojačica, od ničega je stvarala čudo. Tati je bilo najvažnije da radi i da imamo sve što nam je potrebno. Odmah je kupio bicikl, među prvima smo kupili gramofon koji se, zamislite, ne mora uključiti u radio (čip generacije ne mogu shvatiti tu radost), među prvima kupili televizor…

A ja? Za razliku od brata, kao da sam dobila krila.

U Ciglani i okolini, nisi morao izmišljati igre. Nudile su se same, a nakon skučenog podstanarskog stana i stalnih opomena šta sve ne smeš, pukao je preda mnom ogroman prostor za sva moguća otkrivanja sveta. Desno od Ciglane bila je Mlekara, preko puta, Gakovačka pruga, Internat poljoprivredne škole i Drvara, iza Ciglane nicalo je novo naselje, a svuda – vršnjaci sa neiscrpnim idejama kako ispuniti dan. Železnička stanica bila je u najbližem komšiluku (svakodnevno smo prelazili preko vinkovačke i bezdanskoapatinske pruge), a u ataru Ciglane Strelište i Bager.

Proplivala sam u petoj godini, u naručju Vuke, između mirisa lokvanja i čiklji, kao i svi Vukovarci. (Na Dunav se išlo kasnije, bez roditelja). «Progledala» sam u Somboru, takođe u petoj godini i preko leta naučila da čitam i latinicu i ćirilicu. (Naučila sam i da je germa, kvasac, a kruh, hleb – jednako sit.)

I otkrila Bager. I njegove mirise.

Duboke jame, nastale na mestu iz kog su bageri vadili žutu ciglarsku zemlju, dok ne dođu do vode, očigledno su po bageru dobile ime. Voda je bila čista i privlačila je kupače iz svih okolnih naselja. Iako su «kanalci» prezrivo govorili da se kupamo u bari, mi smo uživali. U tri bazena; plitkom, «do glave» i «preko glave». U plićim bazenima neplivači su, neprestano gazeći po dnu, mutili vodu, žutu kao i zemlja. I isto kao i mi, uživali.

Voda nikada nije bila zagađena, a kanal, bogme jeste.

Retko smo išli na Štrand. Smetala nam je opšta gužva, skučeni prostor, kupači koji kao da jedan drugom na glavi plivaju, usijani beton… Plivali smo van Štranda, u otvorenom kanalu, obavezno se uplićući u derezgu…

I vraćali Bageru.

Te, 1955. godine, iz Sombora se putovalo gakovačkom, bezdanskom, apatinskom, vinkovačkom, subotičkom i novosadskom prugom. Bez presedanja. I sve su to moje pruge. Pruge detinjstva, odrastanja, sazrevanja, zimovanja i letovanja, ekskurzija…Odlaženja i vraćanja. Pruge radovanja.

Ove, 2004. godine, «presedanja» su odavno pustila korenje. Pruge za Novi Sad, preko Stapara i Brestovca, više nema. Bukvalno. Nema ni pragova, ni šina. Za Gakovo i Bezdan, stoje. Apatinska, funkcioniše. Pruge za Vinkovce, preko Bogojeva i bogojevskog mosta – ima. Ali nema vozova. Nema ni vlakova. Onom prvom, subotičkom prugom, uobičajenom maršrutom, mučenički hukču vozovi, a odavno su već za rashod. Ne zna se ko je tvrdoglaviji. Da li putnici koji hrabro sedaju u njih ili radnici železnice koji iz vozova stručno izvlače i poslednji dah.

Ciglane, čuvene po krivom tornju, nema. Nema ni Pećare. Mlekara, postala Somboled. (Ima li njega?). Internata i Drvare nema, Strelište već odavno to nije…

Nema ni Bagera.

Ja, trajem. Kao i sećanja na najlepši i najbezbrižniji frtalj mog života.

Priznajem – i dalje putujem. Uglavnom vozovima. I plivam. Sve manje pravim, sve više nametnutim vodama. Uz sva moguća životna «presedanja» uspela sam da preplivam i drugi frtalj.