I grlom i nozdrvama, bunovna, jer tek sam ustala, uživam u kafi, kad odjednom tihi zvuk  utkiva se u misli, zbunjuje me i pokušavam da otkrijem da li sam stvarno budna ili još uvek spavam i sanjam!?

Zvuk liči na poj cvrčka, no mnogo je tiši, na momente liči i na cijuk gudala, ali ipak nije  samo ciknuo, ritmično i uporno se oglašava, a i dublji je, liči i na zvuk testere, malecke, a marljive, liči i na grgoljive kapljice vode kada skakuću s kamena na kamen, a liči i na neko neobično škljockanje.

Za moje uši, a i za moju kuhinju, zvuk i ritam potpuno nepoznati, a nisam baš sigurna ni iz kog pravca melodično i uporno dopiru.

Sluhom, jer drugi radar ne pomaže, strpljivo tragam, duže nego što sam mislila  i konačno otkrivam, naspram sebe, a u naslonjaču stolice, usamljenog svirača. Nevidljivog, a čujnog.

Žižak!

Bubica koja jede drvo.

Ne znam mu stas, ali sada mu upoznajem glas.

I jutrom, sada već mesecima, svako svoju kafu pijucka.

Naslonjač, gordo uspravan, junački trpi.