Lako.

U dvadeset i petom času.

Ušunjaju se dugoprsti lopovi, čudnovatih potreba i još čudnovatijeg ukusa, birkaju, pa zdipe ono što najmanje očekujem.

Iz jastučića za igle godinama nestaju baš one koje najviše koristim, sa, podrazumeva se, najvećim ušicama, znam da sam ih u jastuče, čvrsto bocnuvši, uredno vratila – uzalud ih posle po patosu tražim.

Iz fioke za kuhinjski pribor godinama nestaju noževi, viljuške i kašike, kupljeni po šest ili dvanaest komada, sada je sve raspareno, a znam da sam ih u fioku uredno vratila – uzalud ih u sudoperi, po patosu i fiokama tražim.

Nestaju i tanjiri, podrazumeva se, najdraži, od nekoliko puta po dvanaest sve više je rasparenih, a znam da sam samo pet uredno razbila, ne moram po patosu tražiti.

Nestaju i čaše. Niti pijem, niti razbijam, niti gosti banče, kada sve operem, uredno ih u kredenc slažem, čaša je sve manje, moja potraga sve luđa je, a krađe – sve neverovatnije.

Najnovija – dugoprsti lopovi maznuli jednu papuču.

Po celom stanu – uzalud je tražim.