Lako.

Bešumno.

Neobično.

Noću.

Dok mirno spavam.

Ne znam zašto.

Samo slutim.

Iako su tik jedna uz drugu, a ima ih mnogo, različitih veličina, pa one manje, kao da žele da se ušuškaju, ugreju i bokom pokušavaju da se približe onim većim, neke kao da se kočopere, pa gornjim ramom pokušavaju da odgurnu sliku iznad, neke kao da se uplaše, pa uglom-ramenom pokušavaju da se skriju u pazuho susedne, a neke gordo miruju…

Njihove pokrete ne čujem, ne osetim, niti ih odmah primetim.

Nikada me nisu probudile.

Obično danju, sasvim slučajno, vidim da su sve slike iskrivljene, pa ne znam da li su stvarno šetale i da li bi i gde skroz odšetale, da ih ekser čvrsto ne drži.