U moju spavaću sobu, u kojoj se ne loži, uselio se u jesen, nepozvan, tiho, jer to mu je u krvi,  izabrao svoje mesto i marljivo tkao svoju raskošnu mrežu između dva ogromna kaktusa, a ispred dva krila trokrilnog prozora, kao da je znao da ja samo treće krilo svako jutro otvaram, da svežim vazduhom izbacim ustajale noćne duhove iz sobe.

Tako sam ga i otkrila. Otvarajući krilo. Istina, ne odmah njega, već samo pletivo, skroz završeno.

Pauka sam primetila tek uveče, kada sam pošla na spavanje. Očito nije noćobdija,  jer već je mirno spavao na sredini svog pletiva. Carski. Četiri para nogu pravilno su bile raspoređene po unikatnoj postelji. Paljenje sijalice nije ga uznemirilo, kao ni otvaranje ormara, tik uz njegov dom.

Ujutro, kada sam otvarala prozor, nije ga bilo, što znači da je ranoranilac, za razliku od mene, a uveče, s prvim sumrakom, njegova postelja već je bila puna, za razliku od moje.

Ne znam šta jede, nema u mojoj sobi ni muva ni komaraca, u njegovoj kući-lovici nema ni jedne žrtve, a ja još uvek svako jutro ustajem bez tragova da me je načeo.

Ne znam ni da li je stvarno pauk.

Možda je žensko?

Steći će prinove?

Za njih me čuva?