Sunčana jesen života

«Kako si?» – dovikuje komšija komšinici, sa druma, sa bicikla, sav u žurbi.

«Štimam se!» – odvikuje komšinica sa trotoara.

Eto pravog odgovora. Ja obično kažem: »Matorim.»

Pre nego što ustanem, svako, ama baš svako jutro, osećam se kao Limenko iz «Čarobnjaka iz Oza» dok tražim pumpicu da podmažem mozak, okamenjene zglobove, koske, mišiće i samu sebe primoravam, jer pumpice nema, da izbacim sebe iz kreveta.

I ustajem, ako se to može nazvati ustajanjem, umornija nego kada sam legla.

Nerazbuđena, škriputava, otvaram prozor od sobe, u prolazu kroz kuhinju, bunovno lelujajući na putu do kupatila, uključujem ringlu da bude spremna za džezvu, kao što sam i ja, uzalud nekoliko puta umivena, spremna za kafu i pravo buđenje.

Ušuškana pidžamom i kućnom haljinom, uz tihu muziku iz u međuvremenu uključenog radija, polako, penzionerski, a sve neuspešnije, budim ćeliju po ćeliju.

Razbuđena, ali i dalje usporena, lagano perem džezvu i šolju, praznim pepeljaru, ako ima još nekog nereda, spremim i kuhinju, dok se kuhinja luftira, u sobi nameštam krevet, a onda u kupatilu nameštam sebe. Za grad. I svakidašnje kupovine. Hleb, novine, mleko i poneke sitnice, a kada su u pitanju «krupnice», sve ravnomerno rasporedim u dve platnene torbe – da ne izgubim ravnotežu. Još uvek ne umem da se prilagodim torbetini na točkiće.

Kod kuće, i dalje usporena, istina manje škriputava jer hodanje po gradu delimično je podmazalo moje točkiće, silim sebe da radim sve što treba. Pritisak igra kazačok, a i naramak drugih fizičkih tegoba – sve veći je.

Napunila sam šezdeset i šest.

Eto mene, kažu, u «Sunčanoj jeseni života».

Da mi je znati ko li izmisli taj slogan?

Nanu mu naninu!