«Kad ti i ja budemo veliki, bićemo muž i žena», najozbiljnije sam rekla Vladimiru, gledajući ga pravo u zenice, ne očekujući odgovor, jer pristanak se podrazumevao, a onda nastavila razdragano da skakućem i cvrkućem, onako kako samo šestogodišnje devojčice znaju, čvrsto držeći Vladimirovu ruku – i uopšte se nisam obazirala na začuđeni smeh i komentar naših mama.

U prvom razredu osnovne škole zaboravila sam da sam isprosila Vladimira i zaljubila sam se u Nikolu. On to nije znao, kao što posle, do kraja osnovne škole, nisu saznali ni Zoran, zatim drugi Nikola, Ivica, drugi Zoran i treći Nikola (stvarno retko ime). Zaljubljivala sam se i odljubljivala baš tim redom i uopšte nije bilo važno da oni u koje sam se zaljubljivala – to i saznaju. Bilo je lepo sretati ih svaki dan, viđati ih na velikom odmoru – i dozvoliti srcu da zapleše. Zašto je srce odlučilo da baš zbog njih zapleše, jer bili su potpuno različiti – nisam se preispitivala, a još manje se čudila. Jedan je bio, ne opisujem ih redom, sasvim običan, jedan visok, jedan nizak, jedan lep, jedan zgodan, jedan uvek nasmejan, jedan ni lep ni zgodan, ali izuzetno pametan… Ako ste još i članovi iste sekcije, eto razloga više da srce još srećnije kucka.

U prvom razredu srednje škole zaljubila sam se u Velimira, Jančeta, Ivicu, Jovana, Milana, Slobodana i Uroša. Baš tim redom. Zbog nekog je zatreperilo srce u školi, zbog nekog na ekskurziji, zbog nekog na moru, zbog nekog na korzou, zbog nekog posle iznenadnog susreta… ali i njihova srca su zatreperila. Vidno. Jer mi smo se – gledali. I nikada mi ni srce ni mozak, kao ni u osnovnoj školi, nisu ni nudili ni davali odgovor, jer nisam ga ni zahtevala – zašto se tako lako zaljubljujem i odljubljujem?! Srce i mozak samo su ovom zaljubljivanju i odljubljivanju diktirali brži tempo, i ono što sam u osnovnoj školi «postigla» za osam godina, u srednjoj sam odmah u prvoj. Računajući i raspuste. Školske 1965/66. godine.

Poslednja trojica nisu bili – samo gledanje. Sastajali smo se dva ili tri puta nedeljno, uvek u dogovoreno vreme, uvek u gradu, uvek na početku Glavne ulice, šetali po korzou, ozbiljni da ozbiljniji ne možemo biti, takvi su bili i razgovori, a praćenje do kuće bilo je – bez držanja za ruke, bez cvrkutanja i bez razdraganog skakutanja.

I svaki od njih, iako nekoliko godina stariji od mene, kada me doprati do kuće, sa pitanjem: «Da li smem da te poljubim?», činio je istu grešku.

Tiho, ali odlučno, zahvalna mraku što skriva moje crvenilo, uskraćivala bih dozvolu, naglo se okretala – i zauvek odlazila.

Kako u petnaestoj godini priznati «sramotu» – da ne znaš da se ljubiš?

* * *

Letnji raspust posle prvog razreda srednje.

Kao i svi prethodni, i ovaj je bio podeljen na tri prelepa dela.

Morski, kada sam sa školom na moru; rodbinski, kada je rodbina kod nas u gostima, i uzvratni, kada sam ja u gostima.

I, u gostima sam.

U gostima sve možeš, ništa ne moraš, a ipak oduševljeno sve hoćeš i sve stižeš.

Da pomažeš, sa rodbinom i vršnjacima, u kući i oko kuće, da hrliš svaki dan na kupanje, da letiš subotom i nedeljom na igranku – i da upoznaš…

On me nije pitao.

Gosta se ne pita.

Gosta se nutka.

Žedne usne odmah su shvatile.

* * *

Ko i kada ti, poljupcima, jagodicama prstiju, telom, nepoznate tokove tvog tela natera da polude i sve damare, niz bedra, u jedan njisak pretvori – preintimno je razotkrivati.

O tome se ćuti.