„Ispravi se, Seko.“ – govorila je, između ostalog, mama – i svaki put me, onako usput, bubnula u leđa.

„Uvuci stomak! Suknju ne drži stomak, već pojas… Ne zabijaj glavu u tanjir. Ne služi glava ruke, već ruke glavu…“

Vrlo brzo naučila sam uspravno i pravilno da rastem.

Danas, kad spazim svoj odraz u izlogu, nemoćno pognut, odmah se setim majčinskih opomena.

I uspravim se, nenaučena pravilno da starim, samo do sledećeg izloga.