Gromko lajući, ogroman, crn, projurio je pored mene kao topovsko đule, nisam stigla ni da se uplašim, a onda razdragano mahnuo repom, veselo zalajao, seo ispred uličnog svirača i u skladu sa pesmom “Marijana nije došla” – povremeno zavijao.
Svirač se, sedeći na klupi na Glavnoj ulici, kada je završio “Marijanu”, veselo nasmejao, nagnuo ka psu, namignuo mu i zasvirao “Užičko kolo”.
Pas se nije zbunio. Prateći ritam harmonike, kevtao je, netremice gledajući svirača u oči – i “odigrao” celo kolo.
Nisam ni kevtala, ni igrala, samo sam stajala, ali jednako razdragana – i sa uživanjem gledala i svirača, i pevača.
Nisam bila jedina.
A šešir se punio.