Melemi

U Biblioteci sam. U sali na Dečjem odeljenju. Osamnaest sati je, vreme je da književno veče Milijane Barjaktarević počne, minuti otkucavaju, publika se već vrpolji, pogledava na sat, pogledava u vrata kroz koja učesnici večeri uvek ulaze u salu, njih nema, pa nema.
Ne znam posle koliko minuta kašnjenja, oni su uvek dugački, pojavljuje se direktorka Nataša Turkić, smrtno ozbiljna, s poštovanjem nas pozdravlja i izvinjava se što zbog zastoja u saobraćaju, negde kod Novog Sada, a izazvao ga je neki kamion – književno veče neće biti. Otkazuje se.
U sali muk.
S nevericom se pogledavamo.
Opsovati?
Ćutke ustati, okrenuti se i otići?
„Aprilili!“- odjeknu salom direktorkin glas i smeh.
A cela sala gromkim smehom – uzvrati.
Prvi april je. Svetski dan šale. U dušama mnogih, očigledno, odavno zaboravljen. Smeh, srećom, nije.
Nasmejana, u salu ulazi i Milijana. Književno veče počinje. Vedro, zanimljivo opuštajuće, lekovito.
Ne zato što je Prvi april, već zato što autorka tako piše.
Hvala.
I Nataši i Milijani.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *