Ako već moram, a moraću,
neka to bude što kasnije,
lako i brzo, sa osmehom,
jer i to se nekom desi.

Ako već moram, a moraću,
da ne mučim ni sebe, ni druge,
neka to bude pri hodu, bećarski,
jer – najmanje sam tako hodala.

Ako već moram, a moraću,
neka to bude u kolebljivo proleće.
Najmanje sam varljivost volela,
pa neću bolovati za miholjskim letom.

Ako već moram, a moraću,
nije važno koliko vas dođe,
je li bilo puno cveća,
i da li su svi s tugom prišli.

Ako već moram, a moraću,
neka to bude bez patetike,
bez velikog troška i suvišnih reči.
Dovoljno život patetično hoda.

Ako već moram, a moraću,
jorgovan, negde pored, ipak zasadite.
Možda neko, kad krošnja procveta,
usput zastane.

Mirisom da me pamti.