„Izvini komšija“, rekla sam pokojniku sahranjenom pored mojih roditelja, sela na ivicu njegove grobnice i zapalila. Komšija je u mermeru, ne ometam ga, moji su u zemlji. Tako su hteli. Još davno davno, mama je to izričito zahtevala. Govorila je: “Sa zemlje u zemlju.“
Kada dođem da sređujem njihovu raku, dolazim bez ikakvog cveća, ali sa priborom za sređivanje svega što je izraslo oko puzećeg zimzelena, razbaškarenog na sredini groba i raskošne ruže, posađene tik ispred spomenika.
Bude tu i raznih iznenađenja. Jednom je iznikao orah, prelepe loptaste krošnje; jednom sam, a bili su ispod zimzelena, isprepadala zečicu i njen podmladak, ne znam da li su se posle u leglo vratili; jednom je gušter, koji se sunčao na spomeniku, kružeći glavom, mirno, ali uporno, posmatrao šta radim, ja mirno nastavljala, a sunce nas milovalo…
Na roditeljski grob ne idem određenog datuma. Ne na dan sahrane, ne „na rođendan“, ne kada svi idu – „jer svetac je“, ne kada ih sanjam – „jer valja“…
Idem kada osetim potrebu, a ne umem da je protumačim, kao ni trenutni izbor cveća u mojoj ruci; idem kada znam da je vreme da se grob sređuje; idem kada danima nosim u sebi mnoga sećanja; idem kada…
I nikada, dok sedim kod komšije i posmatram spomenik mojih, i naše prezime, nemam osećaj da su oni tu, u zemlji.
Uvek su u meni.