Glava, noge i želudac – pripadali su tati. Vrat i džigerica – mami. Krila – bratu i meni. Nedeljom. Druge nedelje, želudac i džigerica zamenili bi mesta.
Kada bi svi iz tanjira pojeli čuvenu procedjenu žutu supu, sa „dukatima“ koji plivaju po njoj, zakuvanu uzanim domaćim rezancima, a na dnu tanjira ostalo netaknuto pripadajuće meso, u tanjir bi ušetao i rinflajš (šargarepa, peršun, paštrnjak, manji kuvani krompir…) i sve bi se prelilo sosom. Nekad od paradajza, nekad od belog luka, a nekad od mirodjije…

I to bi jeli kašikom. Malo sosa, malo šargarepe, malo krompira, svako nekim svojim redom, a živinski sitniš bi se glockao, glockao…

Mačka, koja je uvek bila prisutna, strpljivo bi čekala, ćutke, ali širom otvorenih očiju, jer i ona je znala da na kraju sledi ritual, a posle rituala – njeno sledovanje.

Oglockanu glavu tata bi stavio na daščicu na kojoj se inače seckalo sve što treba, na glavu bi stavio oštricu noža, pljesnuo dlanom o tupu stranu noža, glava bi se raspolovila i tata bi, vrhom noža, jednu polovinu mozga dao bratu, a drugu meni.

Posle mozga, sledila je deoba pohovanog mesa i restovanog krompira ili nekog drugog priloga. Tati rebra i špic belog mesa (to je onaj najsladji deo, sa hrskavicom), mami bi pripala trtica, a bratu i meni po batak. Onda je batak bio – ceo. Nije se delio na batak i karabatak. Da bi pilići sazreli za pohovanje, kljuckali su prekrupu (sitno mleveni kukuruz) i sve što žele po dvorištu, najmanje 4 meseca – i nisu, kao sada, nikada, a kamoli za šest nedelja, postajali naduvani trokilaši, sa belim mesom većim od kile i po, a pile bi, i na pijacu i u dućane, obavezno stizalo bez glave i bez nogu.

Ostatak belog mesa, ko je hteo, jeo je za večeru, obično uz ostatak sosa. Belo meso još nije bilo proglašeno za „najzdravije“, nije se pretvaralo u šnicle za pohovanje, već se, isečeno na četiri dela, pohovalo zajedno sa kostima. Jadac je uvek ostajao čitav, a sa bilo kog dela pileta nije se skidala „nezdrava“ koža.
Ako je pile bilo iz rerne, celo, pa još filovano i zagrljeno krompirom isečenim na četvrtine, a mogu biti i celi – nikakav drugi prilog nije bio potreban.

Hleb se podrazumevao. Kao i salata. Ne samo nedeljom. I ne kao glavno jelo. Salata je jednostavno bila – salata. Kiseliš. Raznolik. Svež, ili iz tegle. Prilagodjen jelu i godišnjem dobu.

Ako bi u kući bili i gosti, pohovala su se dva pileta. Deoba nije bila uobičajena, gostima se prepuštalo da prvi i sami odaberu šta će pojesti. Ne pamtim kako je prolazilo „sitniš“ iz supe i rinflajš, ali pamtim da gosti batake nikada nisu promašili.

Pamtim i da nikada nismo zaboravili da i mačka ima svoj deo –glockanje onoga što smo svi već oglockali „do koske“, a bila bi počašćena i delom belog mesa.
Jela sam ja i mozgove od druge živine: guske, patke, ćurke… Obično za novu godinu.

Jela sam i svinjske, teleće, ovčje, volovske… Sa bubrezima, u škembetu…
(Jela sam i bele bubrege, ali to nema veze sa mozgom.)

Jeli su i mene.

I još uvek ne znam, čija pamet mojim životom komanduje.

* * *

Jadac je kost na najvećem grbaku belog mesa, u sredini spojen posebnom koskom i tako stvoren, čvrsto drži široku mekšu kost iskošenu na levu i desnu stranu, a sljubljenu sa belim mesom.

Jadac je kost koja pobedniku ispunjava želju.

Kada je i on izglockan, jedan kraj čvrsto držiš u šaci, pritiskaš palcem, drugi kraj pružiš kome hoćeš, oboje zamišljate želju, stegnutu kost povlačite nagore, jadac puca, ali ne po sredini gde je ona koska što sve spaja, već obavezno – u jednoj ruci ostaje manji deo, a želja pada u vodu.

* * *

Ponekad, pojave se u mesarama, zapakovane u kese od kilograma, živinske noge, a bogme i glave, a kupac ispred mene, obavezno kaže: „Imate li još? Treba mi za kera.“

A ja zavapim: „Molim vas, ostavite i meni. Meni ne treba za kera. Treba mi za mene. Za supu. Prste da poližete.“

* * *

Ulazim u mesaru. Jedina sam mušterija.
„Dobar dan. Imate li mozga?“ – pitam.
„Dobar dan. Ja imam. A vi? – smejući se, pita mesar.

* * *

Znam za jadac.