OSTANI KOD KUĆE
Nepoznati virus koji na hiljade ljudi lomi, melje, mnoge i samelje, u Kinu je stigao u decembru. Tamo je dobio i ime, a i nadimak: korona-kineski virus.
U Italiju, korona je stigla u januaru.
Kažu.
A i gledali smo i čitali.
Kod nas, korona je stigla 1. marta.*
Dočekana sprdnjom stručnjaka, ovlašćenih da govore sa tv ekrana – i da se kikoću. Istina, jedan je bio vrlo, vrlo ozbiljan, samo se jednom nasmešio (nisam sigurna da li kiselo), ali kikotanju se nije usprotivio. Ni objašnjenju da je virus smešan, da se više umire od gripe i od mnogih drugih bolesti, da se leči i rakijom, da je dovoljno redovno sapunom prati ruke, da je naš mentalitet drugačiji, da žene mogu biti bez brige jer čuvaju ih hormoni, mogu komotno u šoping u Italiju, sada tamo nije gužva, škole i obdaništa ne treba zatvarati…
Gledajući stravične slike iz Kine i Italije, posebno iz pustog Milana i opustošenih prodavnica, zdrava i prava, a bolno svesna da će korona zakucati i na naša vrata, svesna da sam bez auta, od 9. do 15. marta, svaki dan, a to je od ponedeljka do petka – išla sam u šoping. Ne u Italiju, već u somborske dućane. Svesna da će kad-tad u dućanima biti stampedo, a još svesnija da u svojim godinama i sa svojim (hm) hormonima, nemam snage da stampedo podnesem.
Malo po malo, a pravilno raspoređeno u dve torbe, da nijedna ne pretegne, i ne izbaci me iz ravnoteže, kao dvonožni magarac, s torbama umesto samara, donosila sam kući namirnice koje se ne kvare, slagala ih u špajz, a sve što je za higijenu, zna se, u kupatilo.
Svoje potomke, da pomognu, nisam mogla zvati. U drugom gradu su.
I nisam opustošila rafove. Ni pijačne tezge. Nisam kupovala na džakove, već na kilograme.
Viku – jesam slušala. Ne, kupujući. Vikali su na mene u kući, dok sam odmarala, glasovi sa ekrana televizora, više ne znam, da li već 14. marta, ali u nedelju: 15. marta, sigurno jesu. Vikali su žestoko, da žešće, mislila sam, ne može biti, jer virus odjednom više nije bio smešan.
Narodu je saopšteno da je u Srbiji, zbog širenja koronavirusa proglašeno vanredno stanje na teritoriji cele zemlje. Proglašen je i prestanak rada svih škola. I viših i nižih. Proglašena je i bitka za stare i za bolesne jer oni su meta korone.
U ponedeljak, 16.marta* , jer tada me elektronski recept priznaje (7 dana pre i 7 dana posle 22. u mesecu), otišla sam i u apoteku po uobičajenu dozu lekova. (Očin sam zdrava, ali prava jesam.)
Tog istog ponedeljka, a bogme i utorka, somborske prodavnice su opustošene jer u utorak, ako se ne varam, opet u, ma nemam pojma u koliko sati, mojih sedamdeset godina ipak rade svoje, narodu je saopšteno više zabrana, ali i ona najvažnija: od l8. marta, od 10 h, znači vrlo precizne satnice, svi stariji od šezdeset i pet godina – ne smeju iz kuće. Osim do kapije, ako imaju i dvorište.*
Zabranom izlaska, mi stari, u bici, zauzeli smo prvo mesto.
More drugih zabrana, stiglo je posle.
Neću da ih nabrajam.
Ali savete, tuđe, kako da komandu „Ostani kod kuće“ sebi da olakšam, moram. Ne, sve po spisku. Po sećanju: „Spremajte kuću, i ono što nikako niste stizali; čitajte knjige, sad imate vremena da pročitate sve što ste odavno planirali; gledajte tv, pozovite telefonom prijatelje, dopisujte se imejlovima, pričajte preko skajpa, vajbera…“
U ocov!
Kao da do sada nisam spremala, prala, peglala, kuvala, čitala, gledala tv, telefonirala, slala mejlove, esemesove, ali i svako pre podne, kada odlapim uz jutarnju kafu i vratim mozak kući – išla u grad, u šetnju i razne kupovine.
I viđala decu.
I prijatelje.
Sada, pod ključem, mogu samo da strepim za sve nas.
I, čas uspešno, čas ne, bežim u ono, po sećanju, gore nabrojano. Kao pas u svoju kućicu.*
A mogu i u dućan. Određen. Nedeljom, od 4 do 7 sati.*
A i ne moram.
Moja divna komšinica Mira, srećom mlađa od mene, nije pod katancem i uvek je spremna da mi donese sve što mi vanredno zatreba.
Prijatelji, ne. Matori su kao i ja („Konj matori, ljudi stare“, uvek me ljuto ispravlja Dako) – imaju svoje Mire. I nemire.
*Omaklo se stručnjaku sa tv-a. Kažu, lapsus. Kažu da nas virus nije zveknuo 1.marta 2020. godine, već 6. marta.
*Zašto uporno pišem datume? Zato što kažu da pametan piše, a lud pamti. A ja sam sve luđa.
*Živela sam i u stanovima, i u kući, ali kada god sam se odnekud vraćala, uvek sam govorila – Idem kući.
*Da mi je, da sam pas. Pa da me izvode u šetnju od 20 do 21h. (Zakonom odobreno.)
*Divne li satnice! Zakonom odredjene. Kao da smo svi pevci, pa zorom ranom kukuričemo!? Stvarno, da mi je, da sam pas.

DISTRIBUCIJA
Ušli smo u sedmu nedelju borbe sa korona virusom. Kažu.
Petu nedelju, ja sam pod ključem. Ne moraju da mi kažu. Znam.
Od 18. marta ne smem da izlazim iz kuće. Zbog godina koje sam nanizala. I zakona koji je to, pod okriljem vanrednog stanja – komandovao. Da zaštite „bake i deke, koji su najslabiji i najlakše podležu virusu“; onda su bake i deke, đuture pretvorili u „penzionere“, a kada je neko shvatio da nemaju svi unuke, niti svi imaju penzije, zabrana je dobila novo, opširno obeležje i sada važi – za sve koji su stariji od 65 godina. Ako žive u gradu. Ako žive u selu i imaju manje od 70 godina, mogu da se kreću i van kuće.
Živim u gradu. Ne mrdam iz kuće. Imam sedamdeset godina. Sama sam. Baka sam. Sa potomcima u drugom gradu.
I ne koristim velikodušnu dozvolu vlasti da jednom nedeljno poranim u 3 sata (tada, dok spavam, ne znam ni kako se zovem) i odem u dućan da kupim sedmodnevnu korpu.*
Stalno govorim, da mi je, da sam pas, koji sme u šetnju od 23 do 1h, a može i ujutro, od 8 do 10 h (satnica koja i meni odgovara), a onda shvatim da je i psu satnica svaki čas menjana i sigurno je, od svih naredbi, totalno izludeo.*
Kao i ja.
Uzalud psihološki saveti – Kako sam sebi pomoći u totalnoj izolaciji, jer uvek sam i čitala, i gledala filmove, i slušala radio, i pričala, i preko žica, i bez žica, i… Koprcam se. Čas potonem, čas izronim, koprcam se, pa u krug.
Poslednjih desetak dana u mojoj kući bilo je veliko spremanje. Ne zbog saveta psihologa, već uobičajeno, prolećno. Postoji i jesenje. Postoji i posle krečenja. Postoji i posle neke velike fešte. Postoji i kada veš mašina poplavi celo kupatilo i kujnu. Postoji i … A izmedju toga – kuća se redovno održava.
Ne znam koliko moje poslušno ponašanje doprinosi borbi protiv korone, jer ona nemilosrdno napada i mlado, i staro i tek rodjeno. Napada i nemoćne i moćne. I nezaštićene i zaštićene svim mogućim maskama. I vernike i ateiste.
A mnoge stvari nikada neću ni saznati.
Kada sam, 1. aprila, dobila esemes od Covida 19: „Situacija je dramatična. Približavamo se scenariju iz Italije i Španije. Molimo vas da ostanete kod kuće. Krizni štab za suzbijanje zarazne bolesti COVID-19. Pošiljalac COVID 19.“ – mislila sam, neko se ružno šali, jer 1.april je. Dan šala. Odmah sam odgovorila:
„Id’ te u ocov!“ I odmah dobila odgovor: „Poruka nije poslata, probaj opet.“ Zavirim u ponudu mobilnog: „uzmi detalje“, pa u „broj telefona“, kad ono – cvrc! „Nijedan broj nije pronadjen.“ Kaže mobilni. Ne kaže – kako znaju moj broj!?
Ipak, nadam se.
Ne odgovorima.
Ne izveštajima sa konferencije za štampu o… „distribuciji preminulih i distribuciji obolelih…“ (Distribucija?!)
Nadam se – samo pristojnoj odjavi.
I laganoj, slobodnoj šetnji ulicama moga grada.
*Želja mi ispunjena. Polovično. Ne zna se još od kog dana i u koje vreme, ali konačno će i nas, starije od 65, pustiti s lanca. Da šetamo 20-30 minuta, do 200-300 metara od kuće, ali svaki drugi dan. Psi mogu – svaki dan. Sad smišljam, koji bođoš da obeležim!?

A NI REČI O KORONI
Uključ., Isključ…, pisalo je na tipkama radio aparata, a tipki je bilo još, ali sa drugom namenom i drugom skraćenicom – no meni, malenoj, ove dve bile su najvažnije. Ono dugme za jačinu tona, nikada nisam vrtela, jer mama je bila ta koja je svim ukućanima odabrala istu jačinu i svi smo to poštovali. Dugme za biranje stanice, vrtela – jesam.
Mame više nema, nema ni takvih radio aparata, nema ni mene malene, baka sam, osim kada otplovim u sećanja, ali uključ., isključ., direktno u mozak, žestoko traje. O visini tona, da ne govorim.
Uključuju me i isključuju od 18. marta – komandama koje poslušno trpim.
Od besa i nemoći da bilo šta učinim, ludim.
Počela sam zvanično u sredu, 18. marta 2020. godine, a nezvanično – u februaru. Kada sam videla šta se dešava u Italiji.
Danas je ponedeljak, 4. maj 2020.
Smem li u šetnju, ili ne?
Uključ., isključ., televizora teklo je ovako: stariji od 65 god. ne smeju uopšte da izlaze, mlađi smeju od 5 do 17 sati, a onda je policijski sat do 5 ujutro; vikendom ne sme niko; za katolički Uskrs, od 10 aprila, od 17 sati, do 13. aprila, do 5 ujutro – izlaziti iz kuće ne sme niko; za pravoslavni Uskrs (državni praznik), od 17. aprila, od 17 sati do 21.aprila, do pet ujutro, izlaziti ne sme niko; posle pravoslavnog Uskrsa policijski sat počinje u 18 sati, traje do sledećeg dana do 5 ujutro; stariji od 65 god. moći će u šetnju na pola sata, svaki drugi dan (a taj svaki drugi ispao je – utorak, petak i nedelja), ali ne dalje od 300 m od kuće; onda je uključ.,isključ.. saopštio da će za Prvi maj (takodje državni praznik, koji traje dva dana) policijski čas početi 30. aprila u 18 sati i trajati do 2. maja, do 5 ujutro; stariji mogu Prvog maja ići u šetnju dva puta po sat vremena, ne dalje od 600 m od kuće, ali u isto vreme kao i pre, od 18 do 01 sat, 2. i 3. maja jedanput, a mlađi od 65 godina mogu do 18 sati, kada nastupa policijski sat.
Sve jasno?
Zabolela vas glava?
Muka vam od svega?
Meni, bogme, jeste.
I ludim.
I uopšte nisam sigurna da sam baš sve satnice i datume napisala tačno.
Jedno je sigurno. Uskrsi su od petka do ponedeljka, a i Prvi maj je krenuo u petak.
O samo jednom danu u nedelji, kada su, oni sa 65+ (kako sada popularno za njih kažu i pišu), mogli u kupovinu, ali u odredjene dućane, od 4 do 7 sati – neću da pišem.
Neću ni o koroni. Sve ove komande, njeni su milodari.
I svih ovih 47 dana morala sam, htela to ili ne, da stalno koristim uključ., isključ. tv – jer stalno je sve javljano knap.
I zaista ne znam, smem li danas u šetnju, iako su najavljivali da ćemo ubuduće moći svaki dan.
Šetati.
E, tu nisam bila poslušna.
Ja sam se vozila. Biciklom.
Istina, svih prethodnih odobrenih dana, po naređenju, kretala sam posle 18 sati i onda više nisam gledala na sat, niti merila metražu jer dobro sam znala da sam je poznatim stazama (blaženi bickl), – pretvorila u dooobru kilometražu.
Isključ.

P.S.
Kada i kako je ukinuto vanredno stanje – dopišite sami.