U meni Vuka,
bosonogo detinjstvo…
Vukovar gori.

Lokvanji, čiklja,
Dunava i Vuke tok…
Kuće – zgarišta.

Zanemeo kej,
obale ogoljene…
Zenica zgasla.

U avenije smrt
doselila.Trajno.
Klonule krošnje.

Umiru ljudi.
Boluje drvo svako.
Ni ptica nema.

Dimnjaci stoje,
kao nekada rode.
Jednonogi krik.

Kao gladan pas
rodbinske kuće tražim.
Uzaludan hod.

Bakina kuća.
Stope stazama znanim –
nigde temelja.

Miris rođaka.
Avetnim ulicama –
samo ja. Nemo.

Lica? Imena?
Korak po korak, lomna.
Glasove hoću!

Zidine grada.
Od ugla do ugla sen.
Talas duhova.

Ćuti mrtav grad.
Zinule prazne kuće.
Iz mene – kletva.

U grad detinjstva
sa devojačkim srcem.
Nazad – starica.

Pesma je napisana u rano proleće, 1992.godine – kada sam smogla snage da odem u ruševine rodnog grada.
Pesma je objavljena te iste godine u „Stvaranju“, crnogorskom časopisu, a objavljena je i u mojoj knjizi „Odraz“.
I, to je jedna od retkih – mojih haiku pesama.
Zašto mi je baš haiku pomogao da ublažim svoju bol zbog onoga što je Vukovaru učinjeno, zaista ne umem da objasnim.
U Somboru živim od svoje pete godine.
Somborka sam, ali i sa Vukovarom u srcu.
Vukovar je, ne samo grad u kom sam rođena.
Vukovar je i grad mojih raspusta, grad pun moje rodbine, grad mog odrastanja, devojaštva, zaljubljivanja…
Ali.
Ovih godina, kada god odem u Vukovar, to više nije onaj grad.
Ne zato što starim.
Vukovar, a nije jedini, sada drugačije diše.